Na bilo kom od desetina događaja tokom cele godine, uvek će biti pri ruci izmrvljeni parmezan, plavi sir i bri, počevši od jednostavnih tim bildinga za vreme ručka, do hiljadu dolara vrednih konferencija i diplomatskih događaja.
Pored toga što obezbeđuje zamenu za obrok, sam cheese board ima ponosnu istoriju, koja se kreće od skromnog porekla mlečnih proizvoda u praistoriji, do vrhunaca gastronomskih izuma u modernom dobu.
Cheese board pre nove ere
Sir je verovatno najstarija hrana koju je napravio čovek i zahteva samo dva geografska uslova za pronalazak: pejzaž pogodan za goveda, ovce i koze, i topla klima koja omogućava podsirivanje mleka (istorijski slučajno, a ne sa namerom).
Ovi uslovi su bili naročito rasprostranjeni u klimama severne Afrike, zapadne Azije i Mediterana. Slikovni reljefi iz Džemdeta Nasra prikazuju Sumerane kako muzu stoku i bave se nekim oblikom prerade mleka, što sugeriše da se proizvodnja sira možda odvijala u Mesopotamiji najmanje 3500-2800 godina pne.
Dok arheološki dokazi iz Španije, Francuske i libijske Sahare sugerišu da neki oblik gajenja stoke i možda proizvodnje sira odvijao se još 15000-20000 godina pre nove ere.
Proizvodnja sira je bila dobro uspostavljena u Grčkom i Rimskom carstvu, gde je korišćen kao sredstvo za skladištenje mleka u vrućim klimama. Samo na dalekom istoku, posebno u Indiji, sir je bio redak, a mleko se po verskim osnovama smatralo tečnim i bolesnim izlučevinama, neprikladnim za ljudsku ishranu.
Rano pravljenje sira bilo je veoma popularno, samo se postepeno poboljšavalo tokom mnogo vekova putem pokušaja i grešaka. Rane tehnike bile su porodične radinosti ili seoski poslovi, ljubomorno čuvane u zabačenim dolinama ili visokim alpskim livadama gde se proizvodio sir i gde se jedino uživalo u njemu.
Cheese board tokom renesanse
Tokom gvozdenog doba, rastom gradova i razvojem nezavisne poljoprivredne klase koja zadovoljava potrebe urbanih centara za ishranu sir je ušao u ishranu onih koji su to mogli da priušte, međutim tek u renesansi sir kao poslastica je počela da se probija u tanjire evropskih elita.
Razvoj „lepše egzistencije“ manifestovao se ne samo u umetnosti slikarstva, poezije, muzike i arhitekture, već iu hrani koja se jede i u ponašanju za stolom. Novostvorena trgovačka klasa omogućila je trgovinu regionalnom hranom izvan geografskih granica unutar kojih su prethodno bile zaključane. Dok je napredak u metalurgiji koji je doveo do boljih sečiva i noževa doveo do prakse sečenja hrane na manje porcije veličine uzorka što je prijatnije za oko .
Delikatne nijanse ukusa koje nude sirevi, i njihova ukusna kompatibilnost sa vinima i žestokim alkoholnim pićima, koja je na sličan način doživela preporod tokom tog perioda, učinili su sir idealnom hranom za novu kulturu zanatske kuhinje.
Cheese board nakon 18. veka
Uprkos svojoj rasprostranjenosti, proizvodnja sira je ipak ostala domaća industrija sve do osamnaestog veka zbog inherentne nestabilnosti bakteriološkog uzgoja pre modernog naučnog napretka. Sa takvim proteanskim kvalitetom, kulinarski fokus na siru kao nezavisnom jelu nije ozbiljno počeo sve dok proizvodnja sira nije postala kontrolisana industrija.
To je postala nakon rada nemačkog hemičara Justusa fon Libiga (poznatog po napretku u laboratoriji u partenogenetičkom istraživanju, trovanju hranom i higijeni) i početka masovne proizvodnje sirila i enzima za proizvodnju sira.
Uprkos tome, istraživanje starih jelovnika pokazuje da su namenski obroci od sira relativno nov izum, koji više odgovara malim trpezarijskim iskustvima. Koja su se razvila u komercijalnim restoranima tokom kasnog devetnaestog veka, pre nego što su postavljeni jelovnici za stolove koji se koriste za svečanosti i bankete.
Ovo nije iznenađujuće, jer bi usluga izbora od četiri do šest sireva za desetine ili čak stotine gostiju bila neverovatno težak i dugotrajan poduhvat.
Prvi zapisi o siru korišćenom za obrok u restoranima
Prema Le Livres des Menus, izboru od nekoliko stotina poznatih jelovnika za svečane prilika, objavljenom 1912. godine, posvećeni kursevi pravljenju sira su još uvek bili retkost u kasnom devetnaestom veku.
Najranije zabeleženo jelo od sira koje se servira na kraju obroka bilo je na meniju kafea Voasin u Parizu iz 1870. godine, koji se završavao serviranjem Gruiere sira. Meni za ručak iz 1910. godine iz hotela Valdorf Astoria u Njujorku, „en l’honneur de M. Escoffier“ završio je jelom od kamembera i smokava.
Prvi cheese board
Sam najraniji cheese board je serviran na meniju pariskog ručka iz 1916. godine, koji je zaključen jelom Rokfora, Port Saluta i Grujera.
U međuratnom periodu, cheese board daske su postale popularan izbor za ručavanje tokom društvenih okupljanja, pogodna za izlaganje ekstravagantne hrane kao priloga, kao što su mesna jela, terine(vekna od mesa i povrća ili pihtija, slična pašteti, koja se kuva u poklopljenom grnčarskom kalupu) i kavijari.
Apokrifni izveštaji sugerišu da su daske za sir popularizovane među evropskim visokim društvom od strane prognanih ruskih aristokrata nakon Ruske revolucije. Prinuđeni da žive od dobročinstva svojih zapadnih kolega, osoblje domaćinstva koje ima svest o budžetu i pokrovitelji prosjačkog plemstva navodno su počeli da predstavljaju izbor sira kao obrok posle večere umesto relativno skupih desertnih jela.
Druga mogućnost je da su cheeseboards postale popularne tokom raskoši dvadesetih, pošto su usporavajući efekti hrane sa visokim sadržajem masti i proteina na apsorpciju etanola omogućili da se konzumira više alkohola pre intoksikacije.
Period posle Drugog svetskog rata
Tokom druge polovine dvadesetog veka, nove prakse u restoranima bile su potrebne da bi se opslužila korporativna kultura privrede posle Drugog svetskog rata. Cheeseboards je ponovo postao istaknut kao pristupačna alternativa predjelima, sa nižim troškovima pripreme i usluge.
Osamdesetih i devedesetih, popularno mišljenje se kolebalo, jer su topljeni američki sirevi preplavili tržište, doživljavani kao jeftini bez kvaliteta koji zahtevaju visokoprofilne poslovne sredine.
Međutim, nakon prelaska veka, rastuća potražnja za sirevima koji nisu čedar revitalizirala je proizvodnju specijaliteta i zanatskog sira, što je zauzvrat podstaklo povratak cheeseboard u svom modernom formatu.
Nešto o čemu treba da razmotrite sledeći put kada posegnete za malo Gaude.